Kurti nije uradio ništa izvanredno i genijalno protiv Vučića, ali jeste jednu stvar uradio kako treba: Kurti je vršio snažan i stalan pritisak na Vučića da pogreši. Tako je Kurti, od negiranja srpskih izbora i referenduma na Kosovu do ličnih karata, tablica i novih gradonačelnika na sjeveru, vršio stalni i snažan pritisak na Vučića. Na ovu strategiju Kurtija, Vučić nije odgovorio razborito i mudro, već emocijama i nasiljem. To je dovelo do fijaska u Banjskoj. Odatle je put bio jednosmjeran i nije bilo povratka.
Nikada nije bilo lako dati jasnu definiciju fašizma. „Pokušaj da se definiše fašizam je kao pokušaj da se testo zalepi za zid“, rekao je istoričar Ijan Keršo.
Međutim, postoji širok konsenzus da je u epicentru fašizma kult vođe. Dakle, vođa kao svemoćna sila koja je polu-čovek, polu-bog. Tako su u rodnom mestu fašizma u Italiji, učenici naučili priču u kojoj je gluvonemo dete izlečeno nakon što je čulo Musolinijev govor.
Italijanske novine su prepričavale priče o tome kako je Musolini mahanjem rukom zaustavio lavu na planini Etna i doneo kišu u pustinje Libije.
Svetla u njegovoj kancelariji su uvek bila upaljena da bi se pokazalo italijanskim građanima da ‘Il Duce’ nikada ne spava. “Il Duce ha sempre ragione” ili „Duče sve zna“ bio je sveprisutan slogan u fašističkoj propagandi.
Sve su to bili predmeti koje je Hitler naučio i usavršio. Nemački građani su bili toliko indoktrinirani nacističkom propagandom da su do poslednjeg dana, kada je Crvena armija ulazila u berlinsko susedstvo po komšiluk, i dalje verovali da će Firer sada u poslednjim minutima iznenaditi sve tajnim oružjem i pobediti u ratu.
Današnja Srbija definitivno nije fašistička, ali je Vučići učinio sve da pomeri granice prihvatanja kulta vođe u srpskoj javnosti. Aktuelni predsednik Vlade Srbije g. Vučević je nedavno rekao da je „Vučić najbolji vođa u istoriji srpskog naroda”. „Najbolji student u istoriji Pravnog fakulteta“, Vučićeva je biografija o kojoj trubi zvanična srpska propaganda.
I kao „Il Duce“ i sam Vučić često govori kako nikada ne spava ili jako malo, radeći danonoćno za srpski narod. Od cene testenina i mleka do (fiktivnog) potpisivanja vojnog roka, Vučić sve zna – “Il Duce ha sempre ragione”.
Time su u Srbiji faktički prestale da postoje sve državne institucije. Odluke od javnog interesa se ne donose i saopštavaju preko važnih državnih institucija, poput Skupštine i Vlade, već putem Vučićevih ekskluzivnih medijskih konferencija.
Vučić na dramatičan način najavljuje ove medijske konferencije, a onda državna propaganda neprekidno drži građane u neizvesnosti spekulacijama o važnim vestima koje će saopštiti lider. Takva je bila i poslednja Vučićeva medijska konferencija o dijalogu Kosovo-Srbija.
Vučić je dramatično upozorio da će u „naredna 72 sata“ saopštiti važne mere protiv Kosova. Državna propaganda je 72 sata držala srpski narod u neizvesnosti time kakvu će iznenađujuću i genijalnu akciju lider sada preduzeti da pobedi „kolektivni Zapad“. „Pogrom neće biti dozvoljen”, „Dan D za Srbiju”, „Proglašenje okupirane teritorije Kosova”, bili su samo neki od bombastičnih naslova režimskih tabloida.
Međutim, mimo državne propagande, stvarnost sa kojom se Vučić suočio bila je veoma sumorna. Naime, mnogo pre početka medijske konferencije bilo je jasno da je Vučić u nezavidnoj poziciji. Prošlo je punih petnaest dana od kada su institucije Kosova zatvorile kancelarije paralelnih institucija na severu i punih petnaest dana Vučić nije mogao da formuliše koherentan odgovor srpske države. Vučićeve opcije su očigledno bile iscrpljene. Kada su došla ona famozna „72 sata“, ono što smo čuli bio je krik očaja.
Vučićev govor bio je kapitulacija njegove politike prema Kosovu u poslednje četiri godine. Kao ona razmažena deca koja kada izgube žele da pokvare igru i krenu iz početka, tako i Vučić želi da se dijalog vrati na nulu. Drugim rečima, Vučić je priznao da je loše odigrao utakmicu. Ovo je u velikoj meri zasluga Kurtija. Ne zato što je Kurti uradio nešto izuzetno i genijalno, ali Kurti je uradio jednu stvar ispravno: Kurti je vršio intenzivan i stalan pritisak na Vučića da pogreši. Drugim rečima, Kurti se nije kladio da je bolji od Vučića, ali se kladio da je Vučići slabiji od njega.
Tako je Kurti, od negiranja srpskih izbora i referenduma na Kosovu do ličnih karata, tablica i izbora, vršio stalni i snažan pritisak na Vučića. Vučić na ovu Kurtijevu strategiju nije odgovorio razborito i mudro, već emocijama i nasiljem. To je dovelo do fijaska u Banjskoj. Odatle je Vučićev put bio jednosmeran i nije bilo povratka.
Vučić je toga svestan. Stoga je i na konferenciji za novinare Vučić, koji gaji imidž mirnog i suzdržanog lidera, izgubio kontrolu svaki put kada je počeo da govori o Kurtiju lično. Otišao je toliko daleko da je uporedio Kurtija sa Hitlerom.
Danas je Vučićev manevarski prostor u dijalogu krajnje ograničen. Kao čovek od snage, on razume da za stolom za dijalog u Briselu imate onoliko pregovaračke moći koliko i stvarne moći na terenu, na Severu Kosova. Danas je Vučićeva moć na severu na vrhuncu.
Shodno tome, njegove pregovaračke mogućnosti su takođe ograničene. Najbolje što može da uradi je da kupi vreme. Potrebno mu je još samo 46 dana. 46 dana do predsedničkih izbora u SAD. Ovo je njegova poslednja nada. Odbrojavanje je počelo.
Međutim, postoji širok konsenzus da je u epicentru fašizma kult vođe. Dakle, vođa kao svemoćna sila koja je polu-čovek, polu-bog. Tako su u rodnom mestu fašizma u Italiji, učenici naučili priču u kojoj je gluvonemo dete izlečeno nakon što je čulo Musolinijev govor.
Italijanske novine su prepričavale priče o tome kako je Musolini mahanjem rukom zaustavio lavu na planini Etna i doneo kišu u pustinje Libije.
Svetla u njegovoj kancelariji su uvek bila upaljena da bi se pokazalo italijanskim građanima da ‘Il Duce’ nikada ne spava. “Il Duce ha sempre ragione” ili „Duče sve zna“ bio je sveprisutan slogan u fašističkoj propagandi.
Sve su to bili predmeti koje je Hitler naučio i usavršio. Nemački građani su bili toliko indoktrinirani nacističkom propagandom da su do poslednjeg dana, kada je Crvena armija ulazila u berlinsko susedstvo po komšiluk, i dalje verovali da će Firer sada u poslednjim minutima iznenaditi sve tajnim oružjem i pobediti u ratu.
Današnja Srbija definitivno nije fašistička, ali je Vučići učinio sve da pomeri granice prihvatanja kulta vođe u srpskoj javnosti. Aktuelni predsednik Vlade Srbije g. Vučević je nedavno rekao da je „Vučić najbolji vođa u istoriji srpskog naroda”. „Najbolji student u istoriji Pravnog fakulteta“, Vučićeva je biografija o kojoj trubi zvanična srpska propaganda.
I kao „Il Duce“ i sam Vučić često govori kako nikada ne spava ili jako malo, radeći danonoćno za srpski narod. Od cene testenina i mleka do (fiktivnog) potpisivanja vojnog roka, Vučić sve zna – “Il Duce ha sempre ragione”.
Time su u Srbiji faktički prestale da postoje sve državne institucije. Odluke od javnog interesa se ne donose i saopštavaju preko važnih državnih institucija, poput Skupštine i Vlade, već putem Vučićevih ekskluzivnih medijskih konferencija.
Vučić na dramatičan način najavljuje ove medijske konferencije, a onda državna propaganda neprekidno drži građane u neizvesnosti spekulacijama o važnim vestima koje će saopštiti lider. Takva je bila i poslednja Vučićeva medijska konferencija o dijalogu Kosovo-Srbija.
Vučić je dramatično upozorio da će u „naredna 72 sata“ saopštiti važne mere protiv Kosova. Državna propaganda je 72 sata držala srpski narod u neizvesnosti time kakvu će iznenađujuću i genijalnu akciju lider sada preduzeti da pobedi „kolektivni Zapad“. „Pogrom neće biti dozvoljen”, „Dan D za Srbiju”, „Proglašenje okupirane teritorije Kosova”, bili su samo neki od bombastičnih naslova režimskih tabloida.
Međutim, mimo državne propagande, stvarnost sa kojom se Vučić suočio bila je veoma sumorna. Naime, mnogo pre početka medijske konferencije bilo je jasno da je Vučić u nezavidnoj poziciji. Prošlo je punih petnaest dana od kada su institucije Kosova zatvorile kancelarije paralelnih institucija na severu i punih petnaest dana Vučić nije mogao da formuliše koherentan odgovor srpske države. Vučićeve opcije su očigledno bile iscrpljene. Kada su došla ona famozna „72 sata“, ono što smo čuli bio je krik očaja.
Vučićev govor bio je kapitulacija njegove politike prema Kosovu u poslednje četiri godine. Kao ona razmažena deca koja kada izgube žele da pokvare igru i krenu iz početka, tako i Vučić želi da se dijalog vrati na nulu. Drugim rečima, Vučić je priznao da je loše odigrao utakmicu. Ovo je u velikoj meri zasluga Kurtija. Ne zato što je Kurti uradio nešto izuzetno i genijalno, ali Kurti je uradio jednu stvar ispravno: Kurti je vršio intenzivan i stalan pritisak na Vučića da pogreši. Drugim rečima, Kurti se nije kladio da je bolji od Vučića, ali se kladio da je Vučići slabiji od njega.
Tako je Kurti, od negiranja srpskih izbora i referenduma na Kosovu do ličnih karata, tablica i izbora, vršio stalni i snažan pritisak na Vučića. Vučić na ovu Kurtijevu strategiju nije odgovorio razborito i mudro, već emocijama i nasiljem. To je dovelo do fijaska u Banjskoj. Odatle je Vučićev put bio jednosmeran i nije bilo povratka.
Vučić je toga svestan. Stoga je i na konferenciji za novinare Vučić, koji gaji imidž mirnog i suzdržanog lidera, izgubio kontrolu svaki put kada je počeo da govori o Kurtiju lično. Otišao je toliko daleko da je uporedio Kurtija sa Hitlerom.
Danas je Vučićev manevarski prostor u dijalogu krajnje ograničen. Kao čovek od snage, on razume da za stolom za dijalog u Briselu imate onoliko pregovaračke moći koliko i stvarne moći na terenu, na Severu Kosova. Danas je Vučićeva moć na severu na vrhuncu.
Shodno tome, njegove pregovaračke mogućnosti su takođe ograničene. Najbolje što može da uradi je da kupi vreme. Potrebno mu je još samo 46 dana. 46 dana do predsedničkih izbora u SAD. Ovo je njegova poslednja nada. Odbrojavanje je počelo.
