Nakon hapšenja posljednjeg preostalog optuženika za ratne zločine koga je Hag potraživao od Srbije, u prvi plan izlazi pitanje gdje se Goran Hadžić svih ovih godina skrivao i zašto je punih sve to vrijeme bio van dometa srpskih vlasti.
Otvara se i pitanje da li će, napokon biti otkriveno ko je Hadžiću 2004. godine, svega nekoliko sati pred dolazak policije, najavio da će biti uhapšen, poslije čega je taj optuženik za zločine u Hrvatskoj, spakovao stvari u dve torbe i kolima napustio Novi Sad.
“Jutros u 08:24, u reonu Fruške Gore, uhapšen je Goran Hadžić”, objavio je tako predsjednik Srbije Boris Tadić, hapšenje posljednjeg haškog optuženika koga taj Tribunal potražuje pod sumnjom da je devedesetih počinio ratne zločine na teritoriji Hrvatske.
“Srbija je ovim, završila sva najteža poglavlja u saradnji sa Haškim tribunalom. Srbija će nastaviti da ispunjava svoje međunarodne obaveze. Istovremeno, još jednom želim da potvrdim da je hapšenjem Gorana Hadžića ispunjena i naša zakonska obaveza i naša moralana dužnost”, rekao je Tadić.
Fila: Hadžić boravio i van zemlje
Čovjek koga optužnica tereti za progon nesrba na rasnoj, vjerskoj i političkoj osnovi, za pokušaj istrebljenja i ubistva više stotina Hrvata, prisilno zatvaranje i zlostavljanje logoraša u kampovima u Dalju i Erdutu u Hrvatskoj i Begejcima, Stajićevu i Sremskoj Mitrovici u Srbiji, za uništavanje i pljačku imovine nesrpskog stanovništva u istočnoj Slavoniji, sada, u pritvorskoj jedinici Okružnog zatvora, čeka da bude izručen Holandiji.
U Specijalni sud je doveden nakon što su ga agenti Bezbjednosno informativne agencije, uhapsili u šumi kod sela Krušedol, na obroncima Fruške gore.
Tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, otkriva da je Hadžić bio teško prepoznatljiv, da je sa sobom nosio pištolj, ali da nije pružao otpor.
“Samo hapšenje izvršeno je bez ikakvog rizika, i po Gorana Hadžića i po tim. Goran Hadžić je bio jako nepovjerljiv i imao je lažni identitet. On je bio u kontaktu sa nekoliko lica, i BIA je došla do podatka da treba da ostvari kontakt sa jednim od svojih prijatelja. Taj njegov prijatelj je trebalo da mu doturi novac”, rekao je Vukčević uz objašnjenje da je hapšenje trebalo da se dogodi 24 časa ranije, ali da su Hadžića, prijatelji, putem medija, upozorili da mu se hapšenje sprema, što govori da su informacije ponovo curile.
“U napisima u medijima, stajalo je da je on već uhapšen, pa je taj svoj susret odložio”, kaže Vukčević.
Iako je susret sa jatakom koji mu je nosio novac odložio na jedan dan, što je za 24 časa pomjerilo i hapšenje, agentima BIA ovoga puta nisu izmakli ni Hadžić niti njegov poznanik.
Gdje se prije toga kretao, tek ostaje da se istraži, ali advokat Toma Fila, koji Hadžića zastupa u Beogradu, tvrdi da je njegov klijent deo vremena proveo van Srbije.
„On se krio sedam godina. Kako i gdje, to je na nadležnim organima da utvrde, ali je dobar dio tog vremena bio van zemlje“, rekao je Fila.
Ozbiljni centri moći
Gdje god da se krio, Hadžića su na slobodi do sada čuvale informacije koje je na vrijeme dobijao iz centara službi zaduženih za njegovo lociranje. Tako je 13. jula 2004. godine, pobjegao iz svoje kuće u Novom Sadu, svega nekoliko sati nakon što je Ministarstvu spoljnih poslova Srbije, dostavljena zapečaćena haška optužnica podignuta protiv njega. Ko ga je tada obavjestio da mu se hapšenje sprema, niko nikada nije zvanično istraživao.
Ipak, da je Hadžić tada dobio pravu informaciju u pravo vrijeme, u razgovoru za Radio Slobodna Evropa tvrdi i Florens Artman, nekadašnja portparolka tužiteljke za ratne zločine Karle Del Ponte.
„U kratkom vremenskom periodu, kada je policija krenula da ga uhapsi u njegovoj vili, jedna osoba iz ministarstva koje je dobilo nalog za hapšenje, to mu je javila. Na kući u kojoj je živeo Goran Hadžić, tada su bile kamere, tako da je cela situacija snimljena i vidi se da je pred dolazak policije dobio poziv, vidi se kako se pakuje i odlazi u jednom automobilu“, rekla je Artman.
Radio Slobodna Evropa nezvanično saznaje da je Hadžića obavjestila osoba koja je tada radila u Ministarstvu spoljnih poslova, koje je prvo primilo hašku optužnicu. Šef diplomatije u to vreme bio je Vuk Drašković, koji tvrdi da nije našao dokaze da je Hadžića upozorio neko od zaposlenih u njegovom ministarstvu.
„Trudio sam se da provjerim neke glasine da je informacija otišla čak od nekog iz ministarstva Spoljnih poslova, ali ja nikakve dokaze za takvu tvrdnju nisam našao. Logičnije mi je da je otišla iz Vlade i službi bezbednosti“, kaže Drašković.
Načini na koje je Hadžić izmicao pravdi, više su puta ozbiljno doveli u sumnju volju vlasti da završi saradnju s Hagom i reformiše bezbednosne službe. Hapšenje Hadžića, a pre njega i Ratka Mladića, ipak za vojnopolitičkog analitičara Ljubodraga Stojadinovića, inače dobrog poznavaoca haške problematike, pokazuje da su se neke stvari u posljednje vreme promjenile.
“Mislim da je na nivou države, rukovodstva policije, službi bezbjednosti i Tužilaštva za ratne zločine, postojala volja - i politička i volja na tom nivou da se taj posao završi, ali je sigurno da je takođe na nekom nivou koji je otuđen od države, to su ozbiljni centri moći, mislim na otuđeni deo službe bezbjednosti, da je tu postojala prilična opstrukcija i da je tek kada je ta grupa izgubila svoju moć bilo moguće da budu uhapšeni prvo Ratko Mladić, a sada i Goran Hadžić”, ocjenio je Stojadinović.
Hapšenje Gorana Hadžića odmah je pohvaljeno i u Hagu i u Briselu. Glavni haški tužilac Serž Bramerc ocjenio je da je Srbija dokazala istinsku posvećenost saradnji sa Tribunalom, dok su najviši zvaničnici Evropske unije ocjenili da hapšenje predstavlja "novi važan korak u ostvarivanju evropske perspektive".
Radio Slobodna Evropa
