Vincent Mignot u svom djelu "Historija Otomanskog carstva" objavljenom 1771. godine u Parizu, pored opštih opisa vezanih za historiju Otomanskog carstva, izneo je i detalje iz Kosovske bitke u utorak 28. juna 1389, jasno ističući da je sultana Murata ubio mladi Albanac.
Vincent Mignot je rođen u Parizu između 1725. i 1730. godine. Bio je unuk čuvenog francuskog filozofa Voltera (1694 -1778) sa kojim je bio u odličnim odnosima. Kao iguman, Minjo je služio u eparhiji Selijer en Šampanj, gde je čak bio angažovan i kao savetnik-činovnik Vrhovnog saveta. Godine 1765. podneo je ostavku na ovu funkciju. Među poznatim djelima igumana Vincenta Mignota je "Histoire de l’Empire Ottoman” objavljena 1771. godine u Parizu, gde je pored opštih opisa vezanih za historiju Otomanskog carstva, autor izneo detalje iz Kosovske bitke u utorak 28. juna 1389, jasno ističući da je sultana Murata ubio mladi Albanac. Priredio prevodilac Skender Latifi.
Vincent Mignot
(1725 -1791)
Zaista, sultan se ubrzo ponovo pojavio u Evropi, gde Kalkondil (vizantijski istoričar) tvrdi da ga je ljubav prizvala! U drugoj godini svoje vladavine doveo je grad Fera (po svoj prilici grad Ser) pod kontrolu plemenskih knezova (Bugara i Srba) koji su ovo mesto prethodno oteli od grčkog cara! Tada je Amurat I napao kralja Srbije, oprostivši ovom slabom neprijatelju, poštedeo njegove trupe i zemlju, pod uslovom da pobednik oženi njegovu ćerku. Sigurno je da Amurat nikada nije video ovu princezu, pošto su u tom svetu Grkinje (hrišćanke) bile skoro jednako neeksponirane kao muslimanke. Ako je Amurat I kupio ruku srpske princeze za cenu provincije, nesumnjivo je bio u pitanju i sam ugled te lepotice. Osim toga, Amurat I je bio siguran da će osvojiti Srbiju od trenutka kada je odlučio da preduzme takvu akciju. Najpre je potčinio neke despote i plemiće, zatim je nametnuo pojedinačne poreze onim podanicima koji su insistirali da ostanu u hrišćanstvu, dok su oni koji su se uhvatili za oružje i hteli da postanu muslimani upisani među spahije.
Po savetu svog velikog vezira Ali-bega Karamanlioglua, Amurat I je naredio da jedna petina svih neprijateljskih robova (jer ih Turci ne zovu ratnim zarobljenicima) dočeka sultana i da na ove strance, pošto prime islam, sultan gleda kao na osmanske podanike. Potčinjavanje Kuranu je uvek nosilo privilegiju prirodnosti, pa se često dešavalo da odmetnik dospe čak i na mesto premijera carstva.
Prema tome, ako su robovi koji su odvedeni rat od mladosti bili obučavani u religijskoj ili vojnoj disciplini, bilo u palati, bili su mnogo sigurniji da će se uzdići do neke važne funkcije nego što bi buržuji u gradovima mogli postići. Želeći da toj pešadiji pruži veliku reputaciju za hrabrost, Amurat I je odlučio da ovu formaciju blagoslovi verskom ceremonijom organizovanom samo za nju.
Prvi takvi poslati su dervišima, čija svetost života ih je učinila hvale vrednim. Stoga, kada su se novi regruti klanjali pred njim, dok je on proročkim tonom položio rukav svog ogrtača na glavu njihovog jastuka, uzvikujući: „Neka su janjičari“, i nastavljajući: „Neka su njihova lica ponosna, njihove ruke uvek pobedničke, njihovi mačevi uvek oštri, njihova koplja uvek spremna da udare u glavu neprijatelja i neka njihova hrabrost bude uzrok njihovog prosperiteta“. Od tog vremena ovaj korpus je zadržao naziv janjičar, što znači mladi vojnik, ali su i njihove kape zadržale oblik rukava.
"Iako je Amurat I bio apsolutista, insistirao je na potpunom potčinjavanju upražnjavanja religije. Dakle, u prvoj fazi uspostavljanja osmanske uprave, kadija je bio svemoćni arbitar u eventualnim sporovima između pojedinaca. Dokaze o konkretnom uspehu državnog uređenja Amurata I, iguman Minjo je posebno primetio u organizaciji janičarskog korpusa i nedavno je naglasio da su već prve godine kada je ova formacija osnovana „janičari dali dovoljno dokaza o hrabrost“.
"Kada je Jovan Paleolog proglasio svog drugog sina Manuela za prestolonaslednika, mladi knez je uspostavio svoje sedište u Solunu. Međutim, po dolasku tamo, očajavao je kada je video da je Grčka plen Turaka, pa je preuzeo na sebe da na silu ili na prevaru ponovo zauzme neke obližnje gradove. Ali Manuelovi poduhvati nisu bili toliko tajni da bi Amurat I ostao neobavešten.
Ne gubeći vreme, osmanski sultan je tamo poslao jednog od svojih najiskusnijih generala – Karatinija, koji je opsedao Solun. Postiđen, mladi car je zamolio svog oca za pomoć, a ovaj je odgovorio sinu da ne samo da mu neće poslati vojne trupe, već i da kada bise pojavio ispred Carigrada, kapije ovog grada bi mu bile zatvorene! Dobivši ovaj odgovor, mladi Manuel nije oklevao i vratio je Solun turskom vojskovođi, a kada je stigao u Adrijanopolj, pomolio se pred sultanom, koji je, bez ikakvog oštrog ukora, izrazio spremnost da oprosti Manuelu, pošto mu je omogućio da osmanski general osvoji Solun bez ikakvih velikih napora.
Postiđen, Jovan Paleolog je prepustio vlast svojim sinovima i uputio se na Zapad, da bi potražio pomoć od hrišćanskih knezova, a nadao se pomoći zapadnjaka za buduće odlučujuće ratove koji će se voditi protiv varvara. Ali sve se završilo čestitkama, blagoslovima i savetima koje je morao da traži na dvorovima drugih hrišćanskih prinčeva, a to je očajnom vizantijskom caru ponudio sam papa Urban V.
Na kraju se ispostavilo da je put Paleologa do Zapada bilo samo obično, bez ikakvog rezultata i uspeha. Još gore, na povratku kroz Italiju, Manuel je uhapšen u Veneciji zbog dugova koje je tamo napravio, a njegovi sinovi su ih tek nakon nekog vremena isplatili. Posle ovog poniženja, Paleolog se vratio u svoju domovinu, donevši papin blagoslov i svoju dozvolu da na pokretnom oltaru održi misu latinskog sveštenika. Dok je Paleolog činio jalove napore da ublaži gubitke Vizantijskog carstva, s druge strane, Amurat I je ojačao i proširio svoju moć“.
Iako su opisi bitke igumana Vensanta Minjoa epizodični i kratki, najvažniji trenutak za albanskog čitaoca ostaje trenutak ubistva sultana Murata.
"Udarac je bio veoma jak sa obe strane“, pisao je Minjo o toku bitke, dodajući da su „janičari dovoljno svedočili o hrabrosti i disciplini, na šta je računao čak i sultan Amurati I. Spahije, naoružane dugim, kitnjastim kopljima, zadavala su smrtonosne udarce mađarskoj konjici, koja nije uspela da se pokrije odbrambenim oružjem i činilo se da je otvorena za udarce pobednika. Konačno, pobeda je odlučena za Turke”.
Sam trenutak sultanovog ubistva Vensan Minjo opisao je na sledeći način: „Kada se verovalo da je pobeda izvesna, Amurat je sišao sa konja i začuđeno hodao po bojnom polju. Primetio je da su skoro svi leševi neprijatelja bili golobradi dečaci. Ovom prilikom, general karatinske vojske rekao je sultanu da su balkanski ratnici mladi i neoženjeni, a da su se usudili da priđu maču muslimana! Dok je general još govorio, ranjeni Albanac, koji je zagrizao zemlju (prašinu) u njegovoj blizini, skupio je svu svoju snagu, tačnije sav svoj inat, da udari sultana, kojeg je prepoznao po veličanstvenosti oružja i dubokom poštovanju koje su sledbenici iskazivali prema njemu. Albanski ubica je raskomadan na licu mesta, dok je sultan okružen vojskovođama, koji su iskreno proklinjali ovu krvavu pobedu, preminuo posle dva sata…“
Na kraju možemo reći da iako francuski iguman Vensan Minjo u svojoj knjizi „Histoire de l’Empire Ottoman”, objavljenoj 1771. godine u Parizu, poimenično ne spominje Albanca koji je ubio sultana Murata, zahvaljujući njegovoj knjizi koja je prevedena na ruski, sa naslovom „Istorija tureckaa sočinenaa Abatom Minotom“, objavljena u Sankt Peterburgu 1789. godine, čak je i tadašnje rusko mnenje saznalo da je ubica sultana bio kosovski Albanac, iako se u ruskoj književnosti nekoliko godina kasnije njegovo ime pisalo kao „Miljezi Korbila“, „Miljoš Obilja“, „Miljoš Kobiljeva“, „Miljoš Obiljeva“ itd.
Priredio: Skender Latifi
Vincent Mignot
(1725 -1791)
Amurat I ili Božiji glasnik
Amurat I je imao četrdeset jednu godinu kada mu je otac ostavio skiptar i vladao je Osmanskim carstvom 1360-1389. Od prvih dana njegove vladavine Adrianopolj je bio određen kao njegova rezidencija, ali kada se tu nastanio, bio je prinuđen da se vrati u Aziju kako bi ugušio pobunu koja je tamo izbila, iako se u istorijskim izvorima ne spominje ime vođe pobune. Poznato je samo da su neki pašalari, smatrajući da je Amurat I previše zauzet svojim osvajanjima u Evropi, pokušali da se otresu svog jarma, a da je sultan, koji je upravo sklopio ugovor sa vizantijskim carem Jovanom Paleologom, odmah prošao moreuz Galipolja i krenuo protiv ustanika porazivši ih u pojedinačnoj borbi.Zaista, sultan se ubrzo ponovo pojavio u Evropi, gde Kalkondil (vizantijski istoričar) tvrdi da ga je ljubav prizvala! U drugoj godini svoje vladavine doveo je grad Fera (po svoj prilici grad Ser) pod kontrolu plemenskih knezova (Bugara i Srba) koji su ovo mesto prethodno oteli od grčkog cara! Tada je Amurat I napao kralja Srbije, oprostivši ovom slabom neprijatelju, poštedeo njegove trupe i zemlju, pod uslovom da pobednik oženi njegovu ćerku. Sigurno je da Amurat nikada nije video ovu princezu, pošto su u tom svetu Grkinje (hrišćanke) bile skoro jednako neeksponirane kao muslimanke. Ako je Amurat I kupio ruku srpske princeze za cenu provincije, nesumnjivo je bio u pitanju i sam ugled te lepotice. Osim toga, Amurat I je bio siguran da će osvojiti Srbiju od trenutka kada je odlučio da preduzme takvu akciju. Najpre je potčinio neke despote i plemiće, zatim je nametnuo pojedinačne poreze onim podanicima koji su insistirali da ostanu u hrišćanstvu, dok su oni koji su se uhvatili za oružje i hteli da postanu muslimani upisani među spahije.
Organizacija osmanske vlasti
Tako je sultan, u duhu širenja osmanske vlasti, dodeljivao zemlju pojedinim velikašima i istovremeno postavljao temelje timarima. U svoju službu uključio je Timariote, kojima je bilo dozvoljeno da svojim sinovima prenesu imanja koje je stekao sultan, a sada ove vojne beneficije, koje su im udelili Amurat I i njegovi naslednici, toliko mnogo zavise od njih samih, da se timariot plaši da će izgubiti stečeno nasledstvo, kao što bi izgubio dnevnicu zbog svog najmanjeg nezadovoljstva ili hira. Amurat I je veoma brinuo o svojoj pešadiji (janičarima), koju je s pravom smatrao glavnom snagom vojske. On je stvorio janičarski korpus u državi kakva je sada.Po savetu svog velikog vezira Ali-bega Karamanlioglua, Amurat I je naredio da jedna petina svih neprijateljskih robova (jer ih Turci ne zovu ratnim zarobljenicima) dočeka sultana i da na ove strance, pošto prime islam, sultan gleda kao na osmanske podanike. Potčinjavanje Kuranu je uvek nosilo privilegiju prirodnosti, pa se često dešavalo da odmetnik dospe čak i na mesto premijera carstva.
Prema tome, ako su robovi koji su odvedeni rat od mladosti bili obučavani u religijskoj ili vojnoj disciplini, bilo u palati, bili su mnogo sigurniji da će se uzdići do neke važne funkcije nego što bi buržuji u gradovima mogli postići. Želeći da toj pešadiji pruži veliku reputaciju za hrabrost, Amurat I je odlučio da ovu formaciju blagoslovi verskom ceremonijom organizovanom samo za nju.
Prvi takvi poslati su dervišima, čija svetost života ih je učinila hvale vrednim. Stoga, kada su se novi regruti klanjali pred njim, dok je on proročkim tonom položio rukav svog ogrtača na glavu njihovog jastuka, uzvikujući: „Neka su janjičari“, i nastavljajući: „Neka su njihova lica ponosna, njihove ruke uvek pobedničke, njihovi mačevi uvek oštri, njihova koplja uvek spremna da udare u glavu neprijatelja i neka njihova hrabrost bude uzrok njihovog prosperiteta“. Od tog vremena ovaj korpus je zadržao naziv janjičar, što znači mladi vojnik, ali su i njihove kape zadržale oblik rukava.
Religija i država u vreme Amurata I i sramota vizantijskog cara
U nastavku, iguman Minjo je naveo konkretne primere važnosti koju je religija imala u vreme Amurata I."Iako je Amurat I bio apsolutista, insistirao je na potpunom potčinjavanju upražnjavanja religije. Dakle, u prvoj fazi uspostavljanja osmanske uprave, kadija je bio svemoćni arbitar u eventualnim sporovima između pojedinaca. Dokaze o konkretnom uspehu državnog uređenja Amurata I, iguman Minjo je posebno primetio u organizaciji janičarskog korpusa i nedavno je naglasio da su već prve godine kada je ova formacija osnovana „janičari dali dovoljno dokaza o hrabrost“.
"Kada je Jovan Paleolog proglasio svog drugog sina Manuela za prestolonaslednika, mladi knez je uspostavio svoje sedište u Solunu. Međutim, po dolasku tamo, očajavao je kada je video da je Grčka plen Turaka, pa je preuzeo na sebe da na silu ili na prevaru ponovo zauzme neke obližnje gradove. Ali Manuelovi poduhvati nisu bili toliko tajni da bi Amurat I ostao neobavešten.
Ne gubeći vreme, osmanski sultan je tamo poslao jednog od svojih najiskusnijih generala – Karatinija, koji je opsedao Solun. Postiđen, mladi car je zamolio svog oca za pomoć, a ovaj je odgovorio sinu da ne samo da mu neće poslati vojne trupe, već i da kada bise pojavio ispred Carigrada, kapije ovog grada bi mu bile zatvorene! Dobivši ovaj odgovor, mladi Manuel nije oklevao i vratio je Solun turskom vojskovođi, a kada je stigao u Adrijanopolj, pomolio se pred sultanom, koji je, bez ikakvog oštrog ukora, izrazio spremnost da oprosti Manuelu, pošto mu je omogućio da osmanski general osvoji Solun bez ikakvih velikih napora.
Postiđen, Jovan Paleolog je prepustio vlast svojim sinovima i uputio se na Zapad, da bi potražio pomoć od hrišćanskih knezova, a nadao se pomoći zapadnjaka za buduće odlučujuće ratove koji će se voditi protiv varvara. Ali sve se završilo čestitkama, blagoslovima i savetima koje je morao da traži na dvorovima drugih hrišćanskih prinčeva, a to je očajnom vizantijskom caru ponudio sam papa Urban V.
Na kraju se ispostavilo da je put Paleologa do Zapada bilo samo obično, bez ikakvog rezultata i uspeha. Još gore, na povratku kroz Italiju, Manuel je uhapšen u Veneciji zbog dugova koje je tamo napravio, a njegovi sinovi su ih tek nakon nekog vremena isplatili. Posle ovog poniženja, Paleolog se vratio u svoju domovinu, donevši papin blagoslov i svoju dozvolu da na pokretnom oltaru održi misu latinskog sveštenika. Dok je Paleolog činio jalove napore da ublaži gubitke Vizantijskog carstva, s druge strane, Amurat I je ojačao i proširio svoju moć“.
Utorak 28. juna 1389. na Kosovu
O pripremnoj fazi Kosovske bitke, Vensan Minjo je pisao „da je, da bi se suprotstavila napredovanju Osmanlija, ujedinjena vojska balkanskih naroda, sastavljena između ostalih od Albanaca i koji im se, prema njemu, nisu potčinila do tada, a nešto kasnije Vlasi, Mađari, Dalmatinci, Tribali, stavljeni pod komandu kneza Lazara od Srbije, bili su odlučni da zaustave osmanlijsko napredovanje“. S druge strane, nije izostao ni odgovor sultana Amurata I, koji se odmah stavio na čelo svojih trupa, boreći se protiv Konfederacije balkanskih vojski na ravnicama Kosova.Iako su opisi bitke igumana Vensanta Minjoa epizodični i kratki, najvažniji trenutak za albanskog čitaoca ostaje trenutak ubistva sultana Murata.
"Udarac je bio veoma jak sa obe strane“, pisao je Minjo o toku bitke, dodajući da su „janičari dovoljno svedočili o hrabrosti i disciplini, na šta je računao čak i sultan Amurati I. Spahije, naoružane dugim, kitnjastim kopljima, zadavala su smrtonosne udarce mađarskoj konjici, koja nije uspela da se pokrije odbrambenim oružjem i činilo se da je otvorena za udarce pobednika. Konačno, pobeda je odlučena za Turke”.
Sam trenutak sultanovog ubistva Vensan Minjo opisao je na sledeći način: „Kada se verovalo da je pobeda izvesna, Amurat je sišao sa konja i začuđeno hodao po bojnom polju. Primetio je da su skoro svi leševi neprijatelja bili golobradi dečaci. Ovom prilikom, general karatinske vojske rekao je sultanu da su balkanski ratnici mladi i neoženjeni, a da su se usudili da priđu maču muslimana! Dok je general još govorio, ranjeni Albanac, koji je zagrizao zemlju (prašinu) u njegovoj blizini, skupio je svu svoju snagu, tačnije sav svoj inat, da udari sultana, kojeg je prepoznao po veličanstvenosti oružja i dubokom poštovanju koje su sledbenici iskazivali prema njemu. Albanski ubica je raskomadan na licu mesta, dok je sultan okružen vojskovođama, koji su iskreno proklinjali ovu krvavu pobedu, preminuo posle dva sata…“
Vensan Minjo i rusko mišljenje o albanskom ubici sultana
"Štaviše, poštovanje koje je sam Amurat imao prema veri, mnogo je doprinelo da bude poštovan“, napisao je Minjo i dodao: „Ovaj sultan nikada nije preduzeo ništa važno a da se ne pomoli Bogu naglas i ne uperi ruke u nebo. Štaviše, Amurat I je pokazao svoju revnost kroz neke korisne institucije, jer je u skoro svim velikim gradovima koje je prethodno razorio, osnovao medrese ili javne škole, imarate i bolnice. Bio je balsamovan i prenet u grad Bursu, gde su do tada bili sahranjivani svi knezovi vladarske kuće“.Na kraju možemo reći da iako francuski iguman Vensan Minjo u svojoj knjizi „Histoire de l’Empire Ottoman”, objavljenoj 1771. godine u Parizu, poimenično ne spominje Albanca koji je ubio sultana Murata, zahvaljujući njegovoj knjizi koja je prevedena na ruski, sa naslovom „Istorija tureckaa sočinenaa Abatom Minotom“, objavljena u Sankt Peterburgu 1789. godine, čak je i tadašnje rusko mnenje saznalo da je ubica sultana bio kosovski Albanac, iako se u ruskoj književnosti nekoliko godina kasnije njegovo ime pisalo kao „Miljezi Korbila“, „Miljoš Obilja“, „Miljoš Kobiljeva“, „Miljoš Obiljeva“ itd.
Priredio: Skender Latifi
